Резултати истраживања српских споменика у Истанбулу

јануар 2013. године

Ова истраживања обавио је Завод за заштиту споменика културе „Ваљево“ из Ваљева и Покрајински завод за заштиту споменика културе Нови Сад.

Средства за ово истраживање обезбедило је Министарство културе Републике Србије, Покрајински завод за заштиту споменика културе Петроварадин, Нови Сад, Завод за заштиту споменика културе Ниш и Трговинска радња „Требава“ Крушевац.

У истраживачким радовима учествовала је екипа састављена од четири члана.

Мр Милоје Ж. Николић, историчар. Виши стручни сарадник, руководилац теренских истраживања (Завод за заштиту споменика културе „Ваљево“ Ваљево).

Слободан Отић, архитектонски техничар, сарадник теренских истраживања (Покрајински завод за заштиту споменика културе Нови Сад).

Милан Марковић, уметнички фотограф, сарадник теренских истраживања (Завод за заштиту споменика културе „Ваљево“ Ваљево).

Милка Златић, стручни консултант (Удружење грађана српско-турског пријатељства) Београд.

Истраживање је изведено између 11. и 19 септембра 2012. године. Због удаљености локалитета екипа је морала да једну ноћ преспава у Бугарском граду Пловдиву у хотелу „Марица.“ У среду 12. 09. бавили смо се у Једрену где је пронађено место нашег војничког гробље из Првог балканског рата (1912. – 1913.). Од 12 до 19 септембра екипа је боравила у Истанбулу. Код храма св. Петке сачекао нас је румунски свештеник Влад Мила кога је о нашем доласку известио конзул Мирослав. Поп Влад нас је упознао са основним историјским чињеницама о цркви. Храм св. Петке тешко је пострадао средином XВИИ века а обновио га је пребогати влашки кнез Константин Бранковану 1691. године.

На локалитету екипа се поделила. Отић и Марковић су технички снимили и документовали цркву, док је Николић започео историографску обраду надгробних споменика Срба сахрањених у порти: Лазара Тодоровића, нашег капућехаје, Савке, Анке Теодоровић, архимандрита Самуила, Маре Радишић и Аврама Петронијевића нашег дипломатског представника на Порти. Он је све поменуте надгробне споменике нацртао, измерио, описао и верно преписао њихове посвете. По окончању рада на цркви Марковић је фотографисао поменуте надгробне споменике.

Пред завршетак теренских истраживања посетили смо и цркву Богородице Београдске у Београдској махали, коју су Срби подигли 1523. године. То је једнобродна грађевина која је у добром стању и одговорно се одржава. Она већ два столећа не поје на нашем језику и у њој се не збори на српском. О њој се стара једна православна арапска породица из Анталије Турска.

Црква св. Петке је у добром стању, јер се о њој одговорно стара свештеник Влад Мила са својим црквеним одбором и румунском заједницом која броји 2000 душа.

Надгробни споменици су у добром стању. Црквени служитељи старају се о њима, плевећи траву и коров и поливају их водом, као и преостали део порте.



Надгробна плоча каленићког архимандрита Самуила
Најстарији од њих је гроб каленићког архимандрита Самуила, који је 1820. године упућен у Цариград као члан депутације која је радила на остварењу усменог договора између кнеза Милоша Обреновића и Марашли-Али паше склопљеног септембра 1815. године, у Белици код Јагодине, а односио се на успостављање српске аутономије.


Надгробна плоча Маре Радишић
Мара Радишић је супруга књижевника Вука, нашег првог нововековног преводиоца античких грчких драма. Несрећни Вук најпре је остао без деветомесечне ћеркице, а потом и без жене Маре. Оне су сахрањене са десне стране архимандрита Самуила.

Савкина надгробна плоча
Савка је рођена 1826. а умрла је у Цариграду 1844. године. Она је сахрањена лево од архимандрита Самуила.

Надгробна плоча Анке Теодоровић
Анка је рођена 1836. године у Србији, а умрла у осмој години 1844. у Цариграду, где се обрела као члан породице свога оца Лазара Теодоровића српског дипломатског посланика при Блистателној порти Отоманској. Сахрањена је десно од Савке.

Надгробни споменик Лазара Тодоровића
Лазар Тодоровић је рођен 1781. у селу Каони код Владимираца, (шабачки крај) а преминуо је у Цариграду 1846. године. У посвети се каже да је Отаџбини послужио око 40 година, што значи да је на дужност ступио најраније 1806. или годину две касније. Што је сасвим могуће, јер га је почетак Карађорђевог устанка затекао у 23. години. Лазар је у доба кнеза Милоша досегао чак и до члана Државног савета и био је умешан у групу Уставобранитеља који су протерали књаза М. Обреновића 1839. године. Као угледан државник упућен је у Цариград да буде дипломатски представник Србије у Османској престоници. Имао је тешку несрећу да је на само две године пре краја свог животног века сахранио своју кћерку Анку која се налази лево од њега.

Надгробни споменик Аврама Петронијевића
Аврам је рођен 2. септембра 1791. у Текијама, а преминуо у Цариграду 10. априла 1852. године. Он је у државну службу ступио 1824. и захваљујући својој спретности и способности успео је да напредује уз кнеза Милоша. Временом му је, као и многим из његовог окружења дојадио стари Господар са својим понашањем, па се придружио завери коју су повели књегиња Љубица и њен син Михаило. Заједно су успели да збаце кнеза Милоша и протерају га из Србије 2. јуна 1839. године. Касније су се двоје Обреновића покајали и иступили из покрета, али било је касно, и они су ускоро морали у прогонство. Оно што су они започели изродило се у Уставобранитељски покрет који је 1842. довео на престо Александра сина Карађорђевог за кнеза, који је владао до децембра 1858. Уставобранитељи су успели да устроје све државне институције и заокруже Србију као модерно организовану државу. Аврам Петронијевић је заузимао високо место међу њима. Био је попечитељ спољних послова и као такав дошао је у Град на Босфору за српског дипломатског представника. Петронијевић је био носилац разних руских, турских и аустријских ордена.

foto foto foto foto foto foto foto foto foto foto