Археологија

Šalitrena pećina

Шалитрена пећина

Статус: споменик културе, археолошко налазиште
Локација: Брежђе


Шалитрена пећина

Назив локалитета: Шалитрена пећина
Место: Брежђе
Општина: Мионица
Руководилац радова: Жељко Јеж
Време истраживања: 1995, 2000-01. година
Истражена површина: 70 м2
Врста локалитета: Вишеслојни локалитет
Археолошка екипа: Андреј Старовић, Ана Јокановић, Милица Предић, Андрео Борозан, Радивоје Арсић, Момир Церовић, Милан Веселиновић, Ана Живановић, Даниел Јелић, Марко Порчић, Богдана Живоиновић, Војислав Филиповић, Душко Трифуновић
Хронолошко определење: млађи палеолит, неолит, енеолит, бронзано доба, 4.век, 12-15. век


foto foto foto foto foto foto

Ова пећина, налази се у кањону реке Рибнице, десне притоке Колубаре, на 20км југоисточно од Ваљева. Сама пећина смештена је на левој обали, на месту где речни ток меандрира пробијајући се између брда чија висина прелази 350м. Отвор пећина налази се на око 10м изнад данашњег тока реке. Засвођени улаз пећине окренут је према западу, широк око 12м а висок 8м. Укупна површина основе је око 620м2. Пећина је као археолошки локалитет забележена 1979. године, док су археолошка ископавања под руководством Жељка Јежа вршена у више наврата (1983, 1985/6, 1995, и 2000. 2001године). Укупна истражена површина износи 60 м2. На ископаваном простору откривени су слојеви који садрже горње палеолитске, старчевачке и винчанске налазе, по којима је ова пећина и позната широј јавности. Ово је најбогатије познато налазиште остатака палеолитских ловаца на територији Србије. Откривени су остаци неолитских кућа и шаторастих конструкција, те бројни трагови интензивног боравка неолитских људи. У млађим слојевима откривени су трагови енеолитских, бронзанодопских и гвозденодопских култура. Пећина је коришћена у 4. веку наше ере као и у периоду 12. до 15. века. У време Првог српског устанка, из пећине је вађена шалитра за справљање барута. Од 2004.године археолошка истраживања Шалитрене пећине је преузео Народни музеј Београд

Jerinin grad

Јеринин град, утврђење

Статус: Евидентирано културно добро, у току је проглашење за НКД
Локација: Бранговић

Опширније...

Dići

Дићи

Врста локалитета: црква и некропола са каменим плочама
Локација: Дићи

Опширније...

Savinac

Савинац

Статус:
Локација: Брезовице

Опширније...

anine

Анине

Статус: Локалитет је евидентирано културно добро у поступку за проглашење за ХКД
Локација: Село: Ћелије, Општина: Лајковац


Анине

Статус:Локалитет је евидентирано културно добро у поступку за проглашење за ХКД
Локација: Село: Ћелије, Општина: Лајковац
Хронолошка припадност: ИИИ-ИВ век н.е
Врста локалитета: Комплекс грађевина (вила)
Површина локалитета: 40 ха
Власништво: Приватне парцеле
Бројеви парцела: 794/3, 794/4, 795, 796,797,798,799,800, 816, 817/3, 818, 819, 821, 822… КО Ћелије
Надморска висина: 110 до 135 м
Учесници: Завод за заштиту споменика културе Ваљево, Народни музеј Ваљево, Истраживачка станица Петница


foto foto foto foto foto foto

Локалитет Анине налази се у селу Ћелије општина Лајковац, на око 1км јужно од ушћа реке Љиг у Колубару. Површина локалитета износи око 40ха. Налазиште је смештено на благим речним терасама окренутим ка реци Љиг на надморској висини од 120м. На овом простору се углавном налазе обрадиве површине и у нешто мањој мери шуме. У више зона простиру се зоне са остацима грађевинског материјала (опеке, шут малтер, камен). На великом броју парцела приликом обраде земље избацују се веће количине овог грађевинског материјала. У пролеће 1996. године приликом орања су откривени трагови велике апсиде позноантичке грађевине које је заузимало најзападнију тачку локалитета (сектор 202, карта 1). На око 100м североистично од овог простора откривен је велики број налаза римских монета из периода III до IV века, фрагменти наруквица од стаклене пасте, прстење, оруђе. Оваква врста налаза указује да се на том простору налазила некропола, где су сахрањени житељи насеља. На ову претпоставку указује и налаз дела надгробне стеле. Известан број налаза потиче из средњег века (11 до 13 век). Када су рушевине комплекса вероватно коришћене као привремени заклон.

Сондирања су изведена на простор комлекса 1 (сектор 202, карта 1) где се јасно на терну и на снимку оцртавала апсида зграде, пречника око 10м. Објекат је вероватно имао основу неправилног четвороугла са унутрашњим двориштем. Истражено је укупно око 60 м2 методом случајног узорка. У свим сондама је регистрована прилично јединствена стратиграфска ситуација. Од површине до релативне дубине од 0.7 до 1.5м простире се слој шута црне или тамно браон растресите земље са великом процентом ломљеног кречњачког камена, малтера и фрагментованих кровних опека. Слој је настао урушавањем зидова објекта и процесом мешања са шумским хумусом. У зонама ближим зидовима и поду повећана је концетрација тамно сивог здробљеног малтера дебљине 10 до 30 цм. У неким сондама на око 10цм од пода регистрован је слој гарежи дебљине око 10цм, формиран на тањем слоју здробљеног малтера. Испод овог слоја у свим сондама изузев сонде 3 и 9 регистровани су малтерни подови. У сондама 2, 3, 4, 6 су откривени носећи зидови комлекса ширине око 0.9 м очувани до висине од 1.5 м. Зидови су зидани у техници опус инцертум од ломљеног кречњака у кречном малтеру уз коришћење тесаника сиге за формирање углова просторије. Дубина темеља ових зидова износи око 1.3 м. У сонди 5 регистрован је један преградни зид, касније дозидан, ширине око 55 цм. Лоше изведен у малтеру слабог квалитета. На простору сонде 3 и 8 откривен је део просторије са апсидом ширине око 5 м док је сама апсида имала ширину око 4,5м. Просторија је оријентисана правцем југозапад- североисток. Сви зидови су били омалтерисани малтером који се разликује по квалитету од просторије до просторије. Комлекс 1 градио је образован архитекта и квалитетни мајстори што се разазнаје по испоштованим стандардима ондашње архитектуре, а које је могао приуштити неко из виших друштвених слојева.

Откривен велики део југоисточне половине просторије са апсидом, и мањи делови две бочне просторије. Истражена дужина просторије по оси северозапад-југоисток износи 10м, претпостављена дужина просторије минимално износи око 20м. Ширина просторије у броду је 10м. Зидови просторије зидани су техником опус инцертум, од ломљеног и притесаног камена, имају ширину од 0,9м, очувани висина изнад коте пода износи од 0,75 до 1.5 м (сл.3). Са спољне стране југозападног зида налази се пиластар 0.5 х 0.62 м. Апсида има потковичаст облик у основи, пречник на месту спајања са зидом износи 6.96 м, док њена дубина износи 4,31 м. Очувана висина зида износи од 1.5 до 2.0 м. Зидан је истом техником као и зид у броду, док његова ширина износи од 1,4 до 1.53 м. Отесаним комадима сиге зидани су пиластри између наоса и апсиде. Апсида је била засведена тесаним комадима сиге, и опеком. Зид апсиде са спољне стране ојачан са четири пиластра (сл. 4). У североисточном зиду налазила су се врата према просторији 2 ширине 1м, на овом месту зид је нешто више оштећен, оригинални малтер је сачуван у доњој зони. Са североисточне и јуогоисточне стране просторије 1 налазе се две мање просторије откривене само мањим делом. Са југоисточном није утврђен директан пролаз из просторије 1. Подови све три просторије израђени су од квалитетног кречног малтера. У централном делу просторије 1 дошло је до слегања пода за око 0,3м у односу на коту пода у апсиди, вероватно због урушавања стубова хипокауста. Након тога у у већем делу просторије 1 наливен је још један слој малтера нешто лошијег квалитета, који је требао да нивелише настале деформације.

На местима где је оштећен под просторије, начињен је пресек пода. Најпре је уклоњен други слој малтера лошијег квалитета, дебљине 8- 15цм до нивоа пода 1. На западном делу ове површине уклоњен је слој пода 1, дебљине 5-7цм, од изузетно квалитетног малтера. Под је наливан преко квадратних опека, димензија 52x 52x7 цм. Уклоњене су 4 опеке које су лежале на стубићима висине 0.4 м. Стубићи су од отесане сиге, камена или опеке димензија 24 x 20 цм. Међусобна удаљеност стубића је 20 и 40цм. На простору Анина развило се једно од највећих локалитета римског периода на простору Западне Србије, ископавања би требало да пруже резултате о каковој врсти насеља се ради. Натпис из Јабучја пружа индиције да се ради о можда досада непознатом муниципијуму (граду са локалном самоуправом). Насеље је изгледа имало велики значај јер се развило на месту које представља раскрницу важних путева који су водили из значајних рудних области ка главним градским центрима, а поред тога се налазило приближно на тромеђи трију римских провинција, Далмације, Паноније и Горње Мезије. О значају простора око Колубаре и економској моћи становништва овог краја говоре откривени трагови римских вила из Јабучја и Скобаљу које по квалитету налаза и архитектуре одударају од осталих руралних насеобина у брдскопланинским пределима Западне Србије. Педесетих године на простору Ћелија су откривени трагови римског пута који је пружао дуж Љига и спајао долину колубаре са Рудником, и представљао је римску Ибарску магистралу. Много вероватнија варијанта је да комлекс 1 у сектору 212 представаља већу вилу са подним грејањем и простором за становање, док су две грађевине означене као комлекс 2 и 3 са површином од по 1000м2 имале економску функцију. Судећи по бројној серији новца откривеној на поду просторија грађевине откривене током истраживања подинуте су почетком IV века. А спаљене су након 379. године. Простор комлекса 1 и 2 порушен је вероватно од стране Гота и њихових савезника после 380. године.

Према авио снимку и остацима видљивим у ораницама на терену у непосредној близини описаних објеката постоји више грађевина које је немогуће прецизно дефинисати. Близина Ибарске магистрале и лак приступ локалитету идеални су за ову врсту туристичких објеката, какву нема ни један слични римски локалитет код нас, ако се откривени трагови не би затрпавали већ конзервирали, реконструисали и презентовали јавности Прва препрека у формирању туристичког објекта представаља испарцелисаност простора у власништву земљорадника из Ћелија.


foto foto foto foto

Crkvina

Црквина

Статус:
Локација: Место: Бабина Лука, Општина: Ваљево


Црквина

Назив локалитета: Црквина
Место: Бабина Лука
Општина: Ваљево
Руководилац радова: Жељко Јеж
Хронолошко опредељење: 4. век и 18. век
Време истраживања: 1989. година
Истражена површина: 400 м2
Врста локалитета: Римска вила рустика и црква брвнара

foto foto

Локалитет Црквина у селу Бабина Лука налази се 14 км северно од Ваљева, у долини речице Рабас. Речица Рабас, долази из правца запада градећи своју не тако дубоку долину урезану у југоисточне падине влашићког побрђа, благо заталасане и испресецане бројним јаругама и потоцима. Локалитет "Црквина" је једна мала заравњена удолина, величине око 10 хектара, са свих страна окужена висовима брда. Са северне и источне стране ову удолину затвара брдо Голибрег, високо 284м, са за пада на лази се брдо Соколић, (270м) и са јужне и југоисточне стране ово проширење у долини Рабаса омеђено је Срнића брдом (279м). Просечна висина заравњене површине на коме се налази локалитет креће се око 180м. Остаци цркве који су се налазили напарцели 1124, били су представљени у виду једне мало уздигнуте хумке, величине 10x6м, неправилног издуженог облика оријентисана у правцу З -И на чијој површини се налазила велика количина ломљеног камена. У самом центру хумке налазио се један поломљени надгобни споменик са урезаним крстом. Са северозападне стране хумке налазио се један камени надгробни споменик усправно пободен у земљу На укупно отвореној површини од око 400м2 ископаван културни слој на локалитету "Црквина" је релативно танак и плитак. Сатоји се од 4 основна културно- стратиграфска слоја који су релативно правилно наслојени, без великих поремећаја ипертурбација. Сви слојеви садрже доста песка и ситнијег шљунка, што је лако објашњиво непосредном близином речица која је зараван на којој су подигнути објекти формирала речним наносом. Полазећи са површине распоред слојева је следећи. На самој површини формиран је танак слој хумизиране смонице просечне дебљине 5 до 15цм који је светло мрке скоро жућкасте боје. У њему није било налаза културног материјала. Спорадично у овом слоју је проналажено растурено камење.. Други слој од површи не представљен је жућкастом компактном земљом, правом смоницом, просечне дебљине око 10 до 15цм. Овом слоју на простору објекта одговара основа цркве брвнаре са распоређеним необрађеним каменом у сухозиду, са културним материјалом који одговара крају XVIII и почетку XIX века (неколико фрагмената керамике тог периода, велики број ексера кованика, теновац Франца Јозефа из 1800г.). Ванпростора који захвата брвнара у овом слоју није било културног материјала. Трећи и најизразитији слој представља слој рушења и трајања античке грађевине. Просечно је дебео око 50 до 60цм. То је нехомоген слој сиве растресите земље, испуњен разбацаним камењем, гарежом, пепелом, малтером. Спорадично се појављују веће површине запечене земље. Овом слоју одговарају остаци зидова виле рустике, са свим покретним материјалом који је пронађен током ископавања, керамиком III и IV века, римском новцем, алаткама и предметима од гвожа, фрагментима стакла, тегулама и другим Најзначајнији налаз до кога се дошло ископавањем црквине у Бабиној Луци представљају остаци позноантичке грађевине величине 22 х 17 која је представљала вилу рустику са полукружном конхом у табулинум-у. Грађевина се састоји од 5 просторија. (прилог 3) Централна просторија величине 8x5,5м садржи правилну полукружну конху дубоку 3м. Из ње се долази у једну уску просторију која је исте ширине као и централна 8x2м која је вероватно престављала цетрални атријум скромних димензија. Из ове просторије се према западу улазило у једну велику 8x8м просторију, правилне квадратне основе која би могла да представља трицлиниум. Из централног атрија се у правцу севера улазило у једну подужну просторију у облику правоуглог угла која је обухватала са северне и источне стране централну просторију са предворјем. Ово је највећа просторија по површини у вили и северни крак јој је имао габарит 12x4м а источни 8x3.5м. На западном зиду северног крака налазила су се врата који се приступало до једне подужне 8x4м просторије, која је имала неку економску функцију. Функција правоугаоне просторије није јасна ако није служила као нека врста унутрашњег дворишта. Грађевина је зидана од правилно тесаног камена, доста квалитетно сложен и повезан кречним малтером, који је у темељној зони комбинован са земљаном испуном. Правилни зидови су свуда пођеднаке дебљине око 60цм. Само у централној просторији и њеном предворју је сачуван малтерисани под. У осталим просторијама под је био земљани. Могуће је да је квадратна просторија на западу имала под од камених плоча, које су престанком живота виле развучене и уништене. Вила је била покривена тегула од којих је знатан број пронађен током ископавања. На прозорима су била постављена окна од равног стакла које је такође проналажено у фрагментима. Узевши у обзир све наведене чињенице и податке до којих се дошло приликом ископавања, неоспорно је да је време трајања виле рустике у селу Бабина Лука одређено на период краја III и другу половину IV века. Време настанка није могуће тачно утврдити али судећи према налазима керамичког материјала могуће је претпоставити да се ова фила успоставља поред речице Рабас у време почетка тетрархије. С тим у вези и њена функција, јер је вероватно ова вила предузела функције снабдевања војних формација на јако ослабљеном лимесу, па је из тих разлога морала да буде повучена и лоцирана дубље у унутрашњости провинције Далмације, где је била склоњена од изненадних упада варварских племена која су се стационирала дуж самог лимеса Царства. Грађевинска концепција виле је свакако јединствена и одише јасно израженом потребом за рационалношћу и ефикасношћу. Нема сувишних просторија ни раскошних одаја. Једноставност у организацији простора била је свакако условљена пре свега несигурним временима, као и измењеним друштвеним схватањима римског начина живота у доба позног Царства, као и укупној пауперизацији и варваризацији царства коју је донео претходни век. Судећи према налазима новца може се претпоставити да је ова вила запустела и разрушена са провалом Гота у осмој деценији IV века. Из археолошких података јасно је да више није обнављана, али да је у каснијем периоду била на неки начин стециште боравка Словенског или раносрбског живља. Изградњу цркве брвнаре у XVIII веку на делу зида виле рустике треба приписати веровању градитеља цркве да је тај видљиви део виле остатак неке старије средњовековне цркве.

Spomen kosturnica Sv. Đorđa

Спомен костурница Св. Ђорђа

Статус: споменик културе
Локација: Место: Ћелије, Општина: Лајковац


Спомен костурница Св. Ђорђа

Назив локалитета: Спомен костурница Св. Ђорђа
Место: Ћелије
Општина: Лајковац
Руководилац радова: Радивоје Арсић
Време истраживања: 2005. година
Истражена површина: 200 м2
Врста локалитета: манастир
Хронолошко определење: 14 -18. век
Археолошка екипа: археолог Владимир Пецикоза
Статус: споменик културе

foto foto foto foto foto foto

Током 2004. и 2005. Завод за заштиту споменика културе Ваљево предузео је обимне радове на реконструкцији спомен костурнице у селу Ћелије, општина Лајковац. Црква Светог Ђорђа саграђена је 1923 и 1924. као костурница палих српских и аустроугарских бораца. У крипти испред западног улаза и у наосу цкве похрањене су кости ратника изгинулих током Колубарске битке (1914.). Приликом конзерваторских радова, обијања малтера и пробијања пода наоса утврђено да је спомен костурница сазидана на зидовима старе средњовековне црве. Истријски подаци и документација из времена подизања костурнице била је малобројна и непоуздана. Спомен црква Св. Ђорђа налази се на око 3 км југоисточно од Лајковца у селу Ћелије (сл. 1). Црква је сазидана у ували између Врапчег брда (кота 237) и брда Човке (кота 272 ). Налази се на надморској висини од 139 m. Кроз увалу протиче поток Каменац у смеру запад-исток. Црква је једнобродна грађевина, спољних габарита 6,30 х 10,20 m. Апсида је полукружног облика полупречника 1,85 т. Темељ олтарске апсиде је укопан на 40 сга од горње коте старог пода. Средњовековна црква је била израђена од притесаног кречњачког камена и квадратних тесаника сиге који су зидани у релативно правилним редовима. Тесаници сиге су је углавном употребљавана за израду пиластра у наосу, углова цркве и у много мањој мери зидова. Зидови су зидани каменом у кречном малтеру, ширине око 70 cm. Унутрашњост је подељена са два пара јаких пиластра који носе луке и свод. Зидови су били обострано малтерисани фреско малтером (сл.2-3). На основу пропорција цркве димензија и распореда пиластара може се предпоставити да је црква била засведена полуобличастим сводом, прекривена двосливним кровом без кубета над наосом. У потпуности је била живописана са спољне и унутрашње стране. Грађевине скоро идентичне основе и спољних димензија, дебљине зидова и начина зидања и пропорција су цркве су у Митрова црква код Тутина, Св. Јована у Стеденици и Црква Светог Николе у Брвенику Све три цркве су датоване у XIV в. У шуту изнад каменог пода цркве откривен је пољски новчић краља Сигмунда, који потврђује да је црква старија од XVII в. Дугмад и гроб у наосу потврђују да је старија од краја XV в (сл. 1). Налази грнчарије у конацима и живопис упућују да је црква са манастиром потиче вероватно из из друге половине XIV или почетка XV в. Део конака вероватно манастирска трпезарија налазила се јужно од цркве овде је поред темеља откривена већа количина кухињског посуђа из XIV и XV в (т. 1). На жалост део ове грађевине прекривен је темељима новог конака у изградњи. Источно од олтара цркве откривени су остаци грађевина које су северном страном били наслоњени на падине брега. Ове зграде су вероватно подигнуте током XVII или XVIII в (сл. 3). Откривени новац припада распону од 1711. до 1788. На градитељсто турског периода упућује и сам положај грађевине. Код мањих средњовековних манастира источно од цркве скоро по правилу не граде било какви објекги изузев обзиђа манастира. Пратећи средњовековну шему градње треба очекивати да се западне стране храма налази још неки објекат вероватно конак из најстарије фазе манастир У западном травеју је вероватно сахрањен први ктитор цркве. Узимајући у обзир овај податак остаје питање гроба у централном делу наоса. Сахрана је извршена на неуобичајан начин. Гроб налази на месту где би требало да стоји амвон и престона икона цркве, а потом што је гроб накнадно укопан прекривен плочом и каменим подом (сл. 6). Што је ретка и незабележена пракса у средњем веку. Положај гроба у наосу цркве, указује да се ради о заслужној личности или кгитору манстира и цркве. Очигледно је да су прекривањем плоче каменим подом из неког разлога желели да сакрију овај гроб. Посебну околност представља чињеница да је овде сахрањени покојник боловао од сифилиса, Болести која се искључиво преноси после сексуалног контакга или размене телесних течности. Болест се манифестије најпре на полним органима, затим као осип на кожи, да би последње фазе болести пратиле губитак телесне тежине, епилепсију, промене менталног стања и напад на скелетну мускулатуру што на крају проузрокује и смрт. Средњовековна медицина је болест безуспешно третирала живом и биљним лековима Постоје три равнопране хипотезе о пореклу сифилиса у Бвропи. колумбовса и преколубовска теорија. Мада Alfred Crosbiy сматра да је сифлис је облик Фрамбезија коју изазива бакгерија treponema који одувек постоји у старом свету, а који је еволуирао у новом свету, одакле се у новом облику болест вратио у Бвропу. Облик вируса из XV в. је био опаснији него данас. Период инкубације био је краћи, а симтоми су били много тежи и озбиљнији, а исход у великом броју случајева фаталан . До 1546. болест је еволуирала у данас познату форму. Није искључено да је покојник био заражен током великих епидемија сифилиса које су по први пут забележене у Eвропи крајем XV в. Једна од највећих епидемија избила је у току Наполитанско-Француског суоба 1494. одакле се проширила по читавој Eвропи. У то време главни преносиоци болести су војници и путници и морепловци. Што може упутити на закључак да је покојник учествовао у војним походима друге половине XV века те да је можда тражио излечење као добротвор манастира у лековитом извору у близини. На основу остатака архитекгуре, положаја у простору и избору места у скривеној долини, може се закључити да је током XIV в. или почетком XV в. на овом месту подигнут мањи манастирски комлекс састављен од једнобродне цркве и неколико зграда. Манастир је по својој концепцији простора изгледао као и велики број мањих манастира који се у Србији подижу почевши од друге половине XIV в., под великим утицајем идеја монаштва Свете Горе (Манастири Павловац, Кастаљан, Копорин...). Служио је за смештај мањег броја монаха. Један од основних разлога је постојање извора воде који је сматран лековитим. Комлекс је подигао ктитор неко из српске властеле који је након смрти и сахрањен у манастирској цркви, а гроб девастиран током градње костурнице 1924. Због близене цркве у Славковици велика је вероватноћа да ктитори припадају истој властелинској породици, односно да су је подигли потомци челника Влгдрага. Нешто касније вероватно крајем XV или почетком XVI в. у наосу је сахрањен још један старији мушкарац, оболео од сифилиса, чији је гроб намерно сакривен. Пошто је на основу дугмади могуће извршити само оквирно датовање гроба у период од последње трећине XIV ди почетка XVI века, не може са сигурношћу рећи да ли је покојник заражен пре Колумбовог путовања. Уколико би се неком другом методом датовања показало да је гроб старији од 1493. у том случају овај налаз би био један од доказа о европском пореклу болести. Манастир уз мање прекиде вероватно живео до краја XVIII в. када је у потпуности запустео.

foto foto foto foto foto

Bukovac

Илирско гробље, некропола, бронзано доба

Статус:
Локација: Место: Буковац, Општина: Мионица


Илирско гробље, некропола, бронзано доба

Назив локалитета:Илирско гробље, некропола, бронзано доба
Место: Буковац
Општина: Мионица
Руководилац радова: Андреј Старовић, Војислав Филиповић ИСП, Радивоје Арсић
Време истраживања: 2004 -05. година
Истражена површина: 300 м2 , три тумула
Врста локалитета: некропола под хумкама
Хронолошко определење: бронзано доба


foto foto foto foto foto foto

Локалитет се налази у селу Буковац. Истражене су три праисторијске хумке пречника 10 до 20 м. и висине око 1м. Садржале су остатке спаљених покојника похрањених у урне. Откривено их је укупно 12 . Тумули припадају западносрпској варијанти ватинске културе. Истраживања од краја 2005. године преузео Републички завод за заштиту споменика културе и Археолошки институт САНУ. Налази са некрополе се налазе у сталној поставци Народног музеја Ваљево.
Опширнији подаци могу се наћи на сајту http://almanah.petnica.rs/21/06.html

foto foto foto

Crkvine

Црквине

Статус:
Локација: Место: Ровни, Општина: Ваљево


Црквине

Назив локалитета: Црквине
Место: Ровни
Општина: Ваљево
Руководилац радова: Радивоје Арсић
Време истраживања: 2002. година
Истражена површина: 500м2
Врста локалитета: римска вила рустика
Хронолошко определење: 3. век
Археолошка екипа: Милан Веселиновић, Ана Живановић, Владимир Пецикоза, Даниел Јелић

foto foto foto foto foto

У литератури и старим реркогносцирањима налазиште је било окаректерисано као рушевина средњовековне цркве. На шта је најпре указивао топоним овог места, а и предање мештана, који каже да се на овом месту налазила црква Грачаница, која је потом пренета поред реке Сушице. Сакралност локације је поткрепљивана и причама о закопаном злату и о грому који је ударио у шталу сазидану на том месту Налази се на око 550 м надморске висине, у селу Ровни око 17км западно од Ваљева. Откривени су остаци правоугаоне грађевине 22x8м, подељене унутрашњим зидовима ширине 0.65м на 3 дела. Темељи зграде су били саграђени од камених облутака, док су зидови били од бондручне конструкције. Постоји могућност да је кућа имала мање унутрашње двориште. Кров је био покривен тегулама. На основу новца грађевина се датује у прву половину 3. века. Испод виле откривена је јама са великим бројем ситнијих фрагмената керамике из старијег гвозденог доба. На самој површини локалитета осим ситних фрагмената тегула није било налаза керамике, а ни других артефаката.Власник имања на коме се налази локалитет је Томислав Живковић са станом у Београду. У близини локалитета нема веће текуће воде. Један јачи извор налази се 100м источно на стрмој падини, а други у јарузи око 120м северозападно. Основни циљеви ових истраживања су били, дефинисита и у потпуности широким ископом истражити читав објекат, утврдити стратиграфију време настанка, начин градње и функцију, евентуални однос са другим објектима у околини. извршити валоризацију објекта и локалитета Ископавањима су откривени темељи зидани каменом у кречном малтеру зграде правоугаоне основе. Откривена грађевина у основи има димензије 12x22м. Углови зграде били су оријентисани ка странама света. Сачувала су се максимално три реда камена у темељу висине 30 до 50цм, зидана од необрађеног кречњака. Камен потиче из кањона оближње реке Таре. У једном делу основе местимично је била сачувана само база темеља од слоја облутака и ситнијег камена промера до 15 цм. Ширина спољних зидова износи око 68цм док унутрашњи преградни зидови имају дебљину од око 55цм. Сви зидови су сазидани на идентичан начин. Основу темеља чини подлога од једног реда речног кречњачког камена промера 10 до 15цм (сл. 6). Преко ње су сазидана 2 или 3 реда крупнијег необрађеног камена промера 30 до 60цм. Са спољне стране је ређан крупнији камен тако да формира ивицу зида док простор између њих попуњаван ситнијим каменом промера 5 до 15цм и земља. Малтер је у мањој мери откривен само међу камењем последњег реда у зидовима је у јако лошем стању, тако да више не представља компактну целину, већ се углавном распао и у већој мери је помешан са земљом, Постоји могућност да је коришћен само у мањој мери. Темељ грађевине био је укопан јако плитко у слој жуте иловаче, око 20цм. У западној половини зграде темељ је лежао директно на стеновитој подлози, њена источна половина није била укопана до стене и ако је на већем делу темељ од стене одвајао слој земље дебљине 10 до 30цм. Овакав поступак могао је битно да наруши статику објекта. Темељ рађен у техници сухозида указује да зидови нису били грађени од чврстих матерјала, већ од дрвета или набоја. Како је зграда изгорела у пожару, у слоју шута и паљевине поред зграде нису откривени трагови лепа који би указивао на набој и бондручну конструкцију. Преградни зидови су делили зграду на три просторије. Улаз се вероватно налазио са угозападне стране, отприлике на средини зида, где је откривен и зид дужине 2м који се под углом од 90 степени спаја са југозападним зидом зграде. Улога овог зида је вероватно била заштита улаза од ветра и сметова. Одатле се улазило у централну просторију која је вероватно једним делом представљала улазно двориште 6x6м, док је други део 6x4м био прекривен надстрешницом. Лево од овог дела налазила се просторија означена бројем 1 приближних димензија 12x12 м. десно од улаза налазиле су се 2 просторије постављене у облику слова Г. Просторија 3. Њен први део димензија је 2,3x6м и други димензија 6x4м. Део пода је био сачуван само у просторији 3 уз северозападни угао на површини од око 3 метра квадратна, сачињавала су га два реда облутака промера од 10 до 30цм, поређана у два нивоа са набијеном земљом између њих. Под грађевине у тренутку градње је био издигнут у односу на нивелитету спољног терена око 20 цм. На каменом поду је откривен један ин ситу лонац, сломљен падом крова или зидне конструкције, тако да је ова просторија вероватно служила као кухиња за припремање и држање хране. У централну просторију која је једним делом представљала унутрашње двориште налазио се под од набијене земље је на читавом унутрашњем простору откривен јако мали број налаза. У осталим деловима унтрашњости зграде ниво пода је у потпуности био девастиран орањем и другим активностима, тако да је на читавом унутрашњем простору откривен јако мали број налаза. Према дубини и конструкцији темеља може се закључити да су зидови били бондручни или од дрвета, овако плитко укопани темељи могли су носити само такву конструкцију, и то приземну, На овакву могућност указује и чињеница да током ископавања није откривен ни један фрагмент опеке, нити камен којим би зид могао бити озидан. До сада на територији Србије и суседних области није откривена идентична грађевина, али је истражено неколико са сличном поделом и организацијом унутрашњег простора. Оваква чињеница указује да овакве грађевине нису грађене према унапред осмишљеном архитектонском плану, већ тако да задовоље скромне захтеве економске могућности и потребе власника, који само делимично могу да опонашају виле богатих земљопоседника. Највероватније је су их према замисли самих власника градиле локални зидари занатлије. Из овога проистиче разноврсност облика и решења руралне архитектуре у централно балканским провинцијама. Скроман изглед проистиче и из тога што су грађене као породичне економије, а не за смештај робовске радне снаге и повремени боравак и одмор богатих власника. Грађевину са Црквина као и многе друге овакве грађевине тешко је без вештачког углављивања сврстати у одређени тип по традиционалној типологији вила. Већини оваквих грађевина карактеристичан је мала површина, мали број просторија и крање скромни елементи архитектуре, Мали број просторија указује да њихови власници још увек држе традиционално колективног начина живота и привређивања, где су потребе појединца у потпуности подређене породичној заједници. У ближим географским областима Колубаре, Мачве и Поцерине откривено је у потпуности или делимично више зграда које се називају вилама рустикама, Пример виле у Штитарима, Текериш, Бабина лука. Већина њих хронолошки али и по начину грађења не одговара налазу из села Ровни већ имају сасвим другачије планове основа и распоред просторија. Заједничке црте свих ових домаћинстава им је приближно иста површина простора, мали број просторија, употреба скромних материјала у градњи (камен, ломљена опека дрво, земљани подови). По свему томе зграда у ровнима је била најслабије опремљена али за сада потиче из најопаснивнијег краја са највећом надморском висином. У Поскурицама код Крагујевца откривена је вила нешто сложенијег плана код које су зидови исто били саграђени од бондручне конструкције. Најсличнија грађевина са тремом и три просторије се налази у централној Босни у Радовићима. Овакав тип виле вероватно представља уобичајну форму грађевине овог типа у планинским подручјима римске централнобалканских провинција. Због редуковане римске идеје и појединих пропуста при градњи вероватно је власници као и у случају Ровни био припадник домородачког становништва. На присуство аутухоног становништва са конзервативним духовним традицијама показује једновремени гроб иѕ савинца. Сличног мишљења је и Ивана Поповић која сматра да овако једноставне виле четвороугаоне основе имају порекло у аухтохтоним грађевинама и веома су заступљене у Далмацији Босни и Херцеговини . Откривено је било јако мало налаза који би могли да потврде економски каратер овог места, али се о функцији зграде може закључити на основу већ дефинисаних сличних грађевина, односно њеног ширег просторног контекста. На основу кога се може претпоставити да је основа економије виле била сточарска производња. Што је чест случај и са великим бројем локалитета где су истраживане сличне грађевине. Занимљиво је да у околини нису регистровани остаци других зграда од чврстог матерјала, али није искључено да је било дрвених зграда. Судећи по налазима новца зграда је била јако кратко у употреби пре него што је настрадала у пожару, вероватно у нападу Маркомана и Квада након 254. године. Можда 260. године, када је покопана остава у оближњем Доњем Црниљеву. Мада се колапс може протумачити на више начина као што су економска пропаст због неплодне земље или епидемија куге. Ово истраживање битно ће допринети познавању руралног становништва римских провинција, њиховој економији као и односа према империјалној култури.

Soko Grad

Соко Град

Статус: Евидентирано културно добро, у поступку проглашење за НКД
Локација: Место: Лазе, Општина: Крупањ


Соко Град

Назив локалитета: Соко Град
Место: Лазе
Општина: Крупањ
Руководилац радова: Миливоје Васиљевић, Радивоје Арсић
Време истраживања: 2002. година
Истражена површина: 400 м2
Врста локалитета: утврђени град са подграђем
Хронолошко определење: 14 -18. век
Археолошка екипа: Даниел Јелић
Статус: Евидентирано културно добро, у поступку проглашење за НКД


foto foto foto foto foto foto

Архeолошки локалитет Соко Град налази се у селу Лазама, 20км западно од Крупња путем преко Шљивове. Утврђење је смештено на једној стени Соколске планине, испод највишег врха, Рожањ (973м). Фортификација Соко Града се састоји из цитаделе- горњег града, која је основана на на гребену кречњачке стене која се вертикално спушта ка ставама Калканске реке, Козланског и Лазањског потока. У подножју цитаделе се налази заравњени простор на коме је образовано насеље, подграђе. Укупна површина овог локалитета износи око 2ха. Назив Соко се први пут вероватно среће 1426. године, док се сасвим поузданим информацијама сматрају оне из дубровачког архива 1444. и 1448. године. После турског освајања град са подграђем се редовно помиње у пописима 1476. 1516., 1521., 1559. и 1572 године. Поред тога Соко се помиње у бројним извештајима путописаца, шпијуна и описима ратних дешавања од XVII до XIX века. Сама цитадела се сатоји из две фортификационе целине. На највишем гребену налази се неправилно елипсасто обзиђе са две куле . Једна кула је била истурена на јужној страни литице, и друга-главном кулом са северне стане окренуте ка доњем граду, испод ове куле налазе се остаци цистерне за воду. Цела страна литице испод главне куле подзидана је зидом висине 35 до 40м. На први поглед остаци горњег града су јако лоше сачувани, међутим сондирање је показало да је већи део зидина сачуван до висине преко 2м. Нижи део цитаделе издужене је основе, приближно димензија 20x70м, на прелазу из горњег у доњи део цитаделе налазила се једна кула правоугаоне основе преко које се улазио у виши део горњег града, док су се јеш две сличне куле налазиле испод ње, окренуте ка доњем граду. Унутар доњег дела видљиви су остаци још неких фортификационоих објеката. На заравни источно од цитаделе простирало се подграђе са цивилним насељем, у последњој фази опасано каменим бедемом димензија 78x70м. На овом простору се најпре налазило српско насеље, у којем је од времена доласка Турака постепено преовладало исламско становништво. Насеље са кућама чији је број значајно варирао, налазило се и неколико џамија, кафана, имама и других јавних објеката. На основу сачуваних аустријских планова и цртежа из XVII до XIX века као и на основу археолошких трагова види се да се насеље са кућама простирало и изван бедема доњег града. Подграђе је најпре било опасано палисадом. Након аустријског разарања палисаде су замењене каменим бедемом у другој половини XVIII. века, који је и данас сачуван до висине од 1 до 3м. Кроз централни део пролази калдрмисана улица. У доњи град се улазило кроз капију која је било знатно сачувана до прве половине 20. века. На простору овог утврђења је дошло до сурета и сажимања два различита култруна света. У основи Соко град је фортификација, са подграђем- цивилним насељем, вашариштем и некрополом које се простиру ван утврђења. Соко град је место које својим фантастичним положајем, изгледом природе и велом мистерија стално фасцинира посетиоце. Уједно он представља и један од најбоље сачуваних фортификациних објеката у Подрињу, са јединственим стратешким положајем и склопом природе, који је тврђави даровао ореол неосвојивог места. Током 2002. и 2003. године завод је у сарадњи са покојним М. Васиљевићем, и организацијом МОБА предузео радове на рашчишћавању остатака од растиња. Уједно су изведена мања сондажна истраживања на простору око капије доњег града. Пројекат је обустављен због недостатка финансија.


foto foto foto

Soko Grad

Вигњиште

Статус:
Локација: Место: Тубравић, Општина: Ваљево


Вигњиште

Назив локалитета: Вигњиште
Место: Тубравић
Општина: Ваљево
Руководилац радова: Радивоје Арсић
Време истраживања: 2002. година
Истражена површина: 100м2
Врста локалитета: ковачница и ливница
Хронолошко определење: 18. век
Археолошка екипа: Владимир Пецикоза, Даниел Јелић, Марија Марић


foto foto foto foto

Локалиет Вигњиште налази се на десној обали реке Грачанице, на месту на коме почиње кратка клисура ове реке. Клисура се завршава ушћем у реку Сушицу. Локалитет се налази на мањој речној тераси уздигнутој изнад данашњег тока реке око 5м, на надморској висини од око 350м. Са источне и југоисточне стране плато је окружен стрмим и стеновитим падинама брда Кичер, обраслим ниским дрвећем и шибљем. Ова тераса је у потпуности била обрасла у Шибље и високо растиње. Налази се простиру на површини од око 3 ара. На постојање локалитета упућивао је и сам топним локалитета. Ископавањима су откривени у два случаја системи двојних јама, обе на простору сонде 3. На вишем делу налазила се јама овалног облика пречника око 1м на чијим ивицама су откривени трагови запечене глине са гвожђем, из ове јаме прокопан је канал дубине око 1м који се левкасто шири према реци, достижући ширину од око 2м. Јаме су биле укопане у слој камене дробине и сипара који ограничава ивице јаме. Поред тога за ивице јаме у кв 2 искоришћене су две велика комада кречњачке стене пречника око 1,5м. Јама је у потпуности била испуњена остацима сагоревања из пећи, растресите структуре и црне боје (остаци сагоревања ћумура) у којима се налазила велика количина згуре и гвоздених предмета. Јама бр 2. била решена на сличан начин само што је била оријентисана правцем север југ. На вишем делу терена на Јужној страни налазило се овално удубљење у земљи пречника око 0,8м у коме су откривени трагови запечене глине. Јама је са западне стране наслоњена на велику камену громаду поред које је био откривен изузетно велики број гвоздених предмета. тако да се на нижем нивоу директно надовезује канал као и у претходном случају, који је у потпуности био испуњен истоветним садржајем. На основу хронолошки осетљивих налаза овај локалитет се може определити у 17. и 18. век. Укупно је откривено око 300кг металних налаза, 25 уломака керамике, 6 животињских костију. Од укупне количина једну половину металних налаза представљају аморфни комади згуре, настале прерадом гвожђе. Остали налази су гвоздени предмети великим делом недовршени или одбачени приликом процеса производње. Велики део остатака представља предмете неопходне у грађевинарству: клинови, спојнице, делови за врата, прозоре. У зонама око ложишта откривен је већи број коњских потковица, сечива за ножеве, стрелице већи комади гвозденог лима, који могу представљати делове гвоздених реципијената, масивна копча за појас. Налази керамике су малобројни и мањих димензија. Углавном представљају делове луксузнијег глеђосаног и сликаног посуђа претежно бокала и мањих здела од пречишћене глине. Посебну групу налаза представљају делови ковачког алата, чекића и длета различитих величина углавном оштећених приликом рада. Судећи по откривеним пећима са каналима, те налазима згуре, алата и предмета на овом месту је дуже време фукционисала ковница и топионица гвожђа. Ковачница је радила под отвореним небом или под једноставним дрвеним надстрешницама, чији трагови нису откривени, вероватно због стеновитог трена. Наковањ се по свој пролици налазио на једној од већих стена које вире из земље. То једина чврста подлога на овом месту, а у једно је околини откривено највише завршених гвоздених предмета. Радионица је била дуго активна и вероватно је запошљавала више људи, обзиром да је на ископаном простору јамама откривено више од 6 кубних метера гарежи, остатака сагоревања дрвета и ћумура. Може се преттоставити да је та количина била много већа јер је канал једне од пећи био директно окренут према реци, тако да је добар део овог садржаја вероватно однела вода.