Археолошко налазиште Ћелијско брдо налази се у селу Лелић у близини комплекса манастира Ћелије из XV века, око 6 km јужно од Ваљева. Смештено је на огољеној стени, на самој ивици стеновите литице око 100 m изнад реке Градац, на око 368 m надморске висине. Источна и јужна страна терена око налазишта су изузетно стрме док је са северне и западне стране приступ релативно лаган.
У непосредној близини овог утврђења документовани су остаци старог пута, који је у позноантичком периоду повезивао ваљевску и пожешку котлину. Пут је трасиран из Ваљева преко Попарског брда левом страном реке директно изнад Градца а онда се недалеко од куле на Ћелијском брду благом падином спушта у клисуру поред данашњег манастира. Потом серпентинама силази на ниво издигнут изнад речног тока. Настављајући трасу левом обалом до утврђења у Бранговићу, где се одваја од реке и постепено пење према селу Богатић и даље кроз Лесковице ка Маглешу и Повлену одакле се спушта поред осматрачнице у Таору и иде даље вероватно поред Парамуна и Злоступа према Пожеги.
Постојање утврђења на Ћелијском брду није забележено у стручној археолошкој литератури нити се помиње у изворима сродних дисциплина. У сачуваној усменој традицији монашке заједнице помиње се да се на том месту налазила манастирска звонара. Локалитет је први пут регистрован пре десетак година приликом рекогносцирања терена када су ваљевски археолози уочили рушевине каменог зида што је било довољно индикативно да се претпостави постојање утврђења на овом месту.
Током 2019. и 2020. године обављена су сондажна археолошка ископавања, реализована у сарадњи Историјског института из Београда и Завода за заштиту споменика културе Ваљево, финансирана од стране Министарства културе Републике Србије. Том приликом истражена је четвороугаона кула и утврђен обим и стратиграфија локалитета.
Током јуна и јула 2024. године обављена су систематска археолошка ископавања, која је спровео Завод за заштиту споменика културе Ваљево у сарадњи са Историјским институтом из Београда уз финансијску подршку Града Ваљева. Резултат ових истраживања је откривање целокупног простора ограђеног око куле (дворишта) у чијем се углу налази цистерна за воду. Откривени покретни археолошки налази потврдили су раније изведену хронологију насељавања и начин коришћења овог места током праисторије, касноантичког и периода средњег века. Део новчаних средстава, који је обезбедила градска управа, опредељен је за извођење превентивних конзерватосрксих радова на кули. Наредне, 2025. године из буџета Града Ваљева финансирани су конзерваторски радови на оградном бедему и уређењу археолошког налазишта.
На археолошком локалитету Ћелијско брдо налазе се остаци мањег утврђења у функцији осматрачнице, које је изграђено током периода касне антике (у III или IV веку). Изградњи каменог утврђења претходи праисторијски културни слој, који се везује за период металног доба (II или I век п.н.е). Из тог времена откривени су фрагментовани налази керамичких посуда и развучени или еродирани комади лепа, који потичу од урушених земљаних кућа. Током средњовековног периода, између IХ и ХIII века н.е., габарити фортификације били су у секундарној употреби, где су регистровани урушени остаци дрвених објеката. Оваква динамика насељавања простора на Ћелијском брду хронолошки је подударна са оближњим већим утврђењем – Јерининим градом у селу Бранговић.
Касноантичко утврђење изграђено на Ћелијском брду састоји се од правоугаоне куле, која је са северне и источне стране опасана оградним каменим зидом, формирајући на тај начин затворен простор (двориште) у чијем се северном углу налази лепо озидан камени објекат који је највероватније био у функцији цистерне за воду. Тренутно изгледа као да је целокупно двориште било у функцији прикупљања воде будући да је читав простор од куле, која је на највишој коти терена, изведен са падом и омалтерисан према оградном бедему и цистерни у углу која је на најнижој тачки у дворишту.
Грађевински комплекс у основи изгледа као неправилан четвороугао са кулом у јужном углу, укупне површине око 300 m2. Кула је угловима оријентисана приближно ка главним странама света, спољашњих димензија 12,28 х 8,65 m и укупне површине око 107m2. Са северне и источне стране кула је ограђена каменим зидом, који се спаја са северозападним и југоисточним углом објекта формирајући при том двориште (обзидан простор) неправилног облика, површине око 190 m2. Оградни зид је од северозападног до југоисточног угла куле трасиран у дужини од око 48,46 m. У северном и у западном углу дворишта, на спојевима северозападног и североисточног и на другој страни северозападног и југозападног зида, налази се по једно полукружно ојачање каменом озидано и истурено ка спољашњости, ка приступачној страни. Целом дужином оградног бедема уз спољашње лице омалтерисан је појас од око 1 до 2 m. Простор уз зидове није нивелисан, већ малтерисана површина уз зидове прати конфигурацију терена са падом ка спољашњости. Малтер је наношен заједно са каменом потпором директно на стеновиту подлогу ради стабилизације и одвођења воде од зидова ради њихове стабилности и трајности. На идентичан начин поплочана је и омалтерисана целокупна унутрашњост дворишта, са изразитим падом од куле ка зидовима дворишта.
Цистерна је озидана од камена у северном углу дворишта, који уједно представља и најнижу коту терен услед чега је, између осталог, и дефинисана намена овог објекта. Угловима је оријентисана ка главним страна света, тако да се њен СЗ и СИ зид наслањају на зидове дворишта (камене бедеме). У јужном углу, преко ЈЗ и ЈИ зида, налазио се скоро потпуно очврснуо процесом калцинације ”прелив” за воду преко ког се вода уливала у резервоар. Простор за цистерну направљен је лупањем стене до потребне дубине. Пошто је озидана цистерна, простор у дворишту је попуњен каменом и заливен малтером са падом од куле како би вода била прикупљана у објекту изграђеном ради тога.
Покретне археолошке налазе откривене приликом ископавања чине делови керамичких посуда из различитих епоха (праисторијске, позноантичке и средњовековне), животињске кости, различите врсте и облици гвоздених клинова и закивака, металне оплате и оштећени метални предмети. Бројну групу налаза касноантичког хоризонта чине остаци војне опреме и наоружања, од којих је заступљен велики број врхова гвоздених стрелица, бројни примерци гвоздених карика и ланаца који вероватно потичу од заштитне, верижне кошуље или оклопа. Значајан је налаз прстенасте фибуле, која је на територији Србије у широкој употреби углавном у 4. веку. На крају, репертоар откривених налаза употпуњују 4 античке бронзане монете, нажалост нечитке за ближу детерминацију, од којих је једна сасвим извесно искована током IV века, и 1 сребрна – денар корушког војводе Бернарда II (1202-1256).
У касноантичком периоду овај простор на Ћелијском брду представљао је значајну стратешку тачку будући да се у непосредној близини утврђења налазе остаци старог пута. На тај начин је фортификација служила за потребе надзора и визуелне сигнализације заједно са другим утврђењима која се налазе дуж трасе старог пута (у Бранговићу, Таору). Претпоставља се да је још неколико фортификационих објеката било изграђено дуж касноантичке трасе, што представља јединствен систем заштите пута кроз брдско-планинску област.
Према топографском и стратешком положају, облику и величини може се рећи да се на Ћелијском брду налазе остаци мањег утврђења типа осматрачнице, које се у античким изворима и на епиграфским споменицима помиње као burgus speculatorius (кула осматрачница, извиђачка или сигнална кула). Из сачуваних натписа се може видети да су то утврђења мање површине (до 1 hа), да је њихова изградња у блиској вези са заштитом границе од разбојника, обновом путног система и изградњом мањих утврђења за његово чување. Постављана су на лимесу, граничним рекама, дуж магистралних и стратешких путева и у планинским превојима ради њихове заштите односно за потребе надзора и визуелне сигнализације. Подизана су на извесном одстојању као самостални фортификациони објекти који су оперативно повезани међусобно и са утврђеним логором (већим утврђењем) у јединствен систем одбране провинција, територије појединих градова, путева, извора вода, рудничких области. Грађевине овог типа нису познате у великом броју. На територији Србије истражена су два слична објекта на дунавском лимесу (утврђење на ушћу Песаче у Дунав, недалеко од Бољетина, и мање утврђење на Зидинцу у атару села Добра код Голупца), изграђена крајем III или почетком IV века као осматрачнице увезане са другим стражарама у којима је била смештена мања посада ради контроле кретања сувоземним или воденим путем.
Током средњовековног периода фортификација је била у секундарној употреби између IX и XIII века. Добијени резултати археолошких истраживања имплицирају дубљу прошлост манастира. Положај локалитета и сачувана усмена традиција да су остаци грађевине на Ћелијском брду манастирска звонара указују на претпоставку да би оснивање манастира могло бити истовремено са најмлађим културним хоризонтом на тврђави, односно временом ХII-ХIII столећа. Налази новца и грнчарије, који се временски могу определити у почетак XIII века, могу да указују да је манастир постао активан у време првих Немањића, те да је простор око куле у то доба повремено коришћен у неке друге а не одбрамбене сврхе. Манастирско предање може указивати на то да се у позном средњем веку рушевине куле и даље можда користе као осматрачница и нека врста страже поред пута на прилазима манастиру и место са кога се врши узбуњивање манастира и непосредне околине звоном или клепалом у случају опасности. Сасвим сигурно је да се звоно намењено потребама службе и цркве налазило увек у непосредном окружењу храма, те да је ова нешто удаљенија позиција могла бити у употреби као место за осматрање и узбуњивање.
