Dići
Дићи

Врста локалитета: црква и некропола са каменим плочама
Локација: Дићи
Назив локалитета: Дићи
Место: Дићи
Општина: Љиг
Руководилац радова: Жељко Јеж
Време истраживања: 1991. – 1993. година
Истражена површина: 600 м2
Врста локалитета: црква и некропола са каменим плочама
Хронолошко определење: 14 -16. век

Локалитет са некрополом, налази се са леве стране пута Љиг – Горњи Милановац, 8 км. удаљено од Љига у правцу Милановца, на самом подножју Главичког брда и његовој најнижој и најблажој падини окренутој ка југу, па у ширем смислу припада северним деловима Рудничке области. Ту пут пролази кроз долину речице Драгобиљ, која извире на западним падинама планине Рудник и тече према северозападу, да би се, низводно од гробља у Дићима, састала са Палежничком реком, стварајући речицу Љиг. Гробље и остаци цркве захватају осунчане падине проширене долине речице Драгобиљ којима је некада пролазио стари пут Београд – Горњи Милановац, тако да се сада парцела са гробљем и остацима цркве налази између модерног пута – „Ибарске магистрале“ и старог макадамског пута, којим се некада ишло из правца Београда према Милановцу.

На том месту је током три кампање (од 1991. до 1993. године) извршено ископавање остатка цркве и некрополе. Овим радовима откривена је једнобродна масивна грађевина цркве са припратом рашког стила, без централне куполе, која је грађена крајем 13. или почетком 14. века, а најкасније до средине треће деценије 14. века (Јеж 93, 89). Цркву је саградио властелин Влгдраг, челник краља Уроша, као своју маусолејну цркву, те је он у њој и сахрањен заједно са члановима своје породице и ближе родбине. Челник Влгдраг није до сада помињана личност у историјским изворима, али о његовом постојању јасно говори натпис на надгробној плочи постављеној изнад гроба у солеи наоса цркве. Натпис, урезан у 13 редова, говори о упокојењу монаха Николе, по мирском зову челника Влгдрага који се преставио на Вазнесење Господње 8. маја 6835. (1327.) године и коме надгробну плочу постави његова супруга, монахиња Ана а мирски звана госпожда Владислава (Јеж 93, 88) (сл. 3). Овај властелин мора да је имао неку од важнијих управних функција у рудничкој области у време владавине краљева Милутина и Стефана Дечанског.

Око те маусолејне цркве формирана је некропола равних плоча на редове, која је досада највећа истражена оваква некропола на простору српских земаља. Сахрањивање на овој некрополи трајало је од 14. до 17. века, мада је црква активно живела највероватније до средине 15. века када је запуштена и страдала у пожару, а да потом није обнављана. На овакво одређење хронолошког распона трајања цркве упућују покретни налази керамике, а и метални налази, који, иако малобројни, одају стилскко – типолошке карактеристике 14. и 15. века (Јеж 93, 87). Овакво датовање подупиру и налази неколико новчића датованих између 1371. и 1454. године. Пошто је црква запуштена и страдала у пожару, претпостављамо да се то догодило приликом пада Србије под Турску власт 1459. г. када је дошло до девастације бројних сакралних грађевина у Рудничкој области . Сама некропола је свакако трајала и дуже од цркве, и судећи према облицима равних надгробних плоча које су пронађене ин ситу око порушене цркве, можемо претпоставити да се сахрањивање на овој некрополи одвијало можда и кроз цео 17. век. После тога постојао је прекид у сахрањивању да би обновљено сеоско гробље почело да развија југозападно од улаза у цркву тек у другој половини 19. века.

Након истраживања на остацима цркве је извршена примарна конзервација.