Спомен костурница Св. Ђорђа

Током 2004. и 2005. Завод за заштиту споменика културе Ваљево предузео је обимне радове на реконструкцији спомен костурнице у селу Ћелије, општина Лајковац. Црква Светог Ђорђа саграђена је 1923 и 1924. као костурница палих српских и аустроугарских бораца. У крипти испред западног улаза и у наосу цкве похрањене су кости ратника изгинулих током Колубарске битке (1914.). Приликом конзерваторских радова, обијања малтера и пробијања пода наоса утврђено да је спомен костурница сазидана на зидовима старе средњовековне црве. Истријски подаци и документација из времена подизања костурнице била је малобројна и непоуздана. Спомен црква Св. Ђорђа налази се на око 3 км југоисточно од Лајковца у селу Ћелије (сл. 1).

Црква је сазидана у ували између Врапчег брда (кота 237) и брда Човке (кота 272 ). Налази се на надморској висини од 139 m. Кроз увалу протиче поток Каменац у смеру запад-исток. Црква је једнобродна грађевина, спољних габарита 6,30 х 10,20 m. Апсида је полукружног облика полупречника 1,85 т. Темељ олтарске апсиде је укопан на 40 сга од горње коте старог пода. Средњовековна црква је била израђена од притесаног кречњачког камена и квадратних тесаника сиге који су зидани у релативно правилним редовима. Тесаници сиге су је углавном употребљавана за израду пиластра у наосу, углова цркве и у много мањој мери зидова. Зидови су зидани каменом у кречном малтеру, ширине око 70 cm. Унутрашњост је подељена са два пара јаких пиластра који носе луке и свод.

Зидови су били обострано малтерисани фреско малтером (сл.2-3). На основу пропорција цркве димензија и распореда пиластара може се предпоставити да је црква била засведена полуобличастим сводом, прекривена двосливним кровом без кубета над наосом. У потпуности је била живописана са спољне и унутрашње стране. Грађевине скоро идентичне основе и спољних димензија, дебљине зидова и начина зидања и пропорција су цркве су у Митрова црква код Тутина, Св. Јована у Стеденици и Црква Светог Николе у Брвенику Све три цркве су датоване у XIV в. У шуту изнад каменог пода цркве откривен је пољски новчић краља Сигмунда, који потврђује да је црква старија од XVII в. Дугмад и гроб у наосу потврђују да је старија од краја XV в (сл. 1). Налази грнчарије у конацима и живопис упућују да је црква са манастиром потиче вероватно из из друге половине XIV или почетка XV в. Део конака вероватно манастирска трпезарија налазила се јужно од цркве овде је поред темеља откривена већа количина кухињског посуђа из XIV и XV в (т. 1). На жалост део ове грађевине прекривен је темељима новог конака у изградњи. Источно од олтара цркве откривени су остаци грађевина које су северном страном били наслоњени на падине брега. Ове зграде су вероватно подигнуте током XVII или XVIII в (сл. 3). Откривени новац припада распону од 1711. до 1788. На градитељсто турског периода упућује и сам положај грађевине.

Код мањих средњовековних манастира источно од цркве скоро по правилу не граде било какви објекги изузев обзиђа манастира. Пратећи средњовековну шему градње треба очекивати да се западне стране храма налази још неки објекат вероватно конак из најстарије фазе манастир У западном травеју је вероватно сахрањен први ктитор цркве. Узимајући у обзир овај податак остаје питање гроба у централном делу наоса. Сахрана је извршена на неуобичајан начин. Гроб налази на месту где би требало да стоји амвон и престона икона цркве, а потом што је гроб накнадно укопан прекривен плочом и каменим подом (сл. 6). Што је ретка и незабележена пракса у средњем веку. Положај гроба у наосу цркве, указује да се ради о заслужној личности или кгитору манстира и цркве. Очигледно је да су прекривањем плоче каменим подом из неког разлога желели да сакрију овај гроб.

Посебну околност представља чињеница да је овде сахрањени покојник боловао од сифилиса, Болести која се искључиво преноси после сексуалног контакга или размене телесних течности. Болест се манифестије најпре на полним органима, затим као осип на кожи, да би последње фазе болести пратиле губитак телесне тежине, епилепсију, промене менталног стања и напад на скелетну мускулатуру што на крају проузрокује и смрт. Средњовековна медицина је болест безуспешно третирала живом и биљним лековима Постоје три равнопране хипотезе о пореклу сифилиса у Бвропи. колумбовса и преколубовска теорија. Мада Alfred Crosbiy сматра да је сифлис је облик Фрамбезија коју изазива бакгерија treponema који одувек постоји у старом свету, а који је еволуирао у новом свету, одакле се у новом облику болест вратио у Бвропу. Облик вируса из XV в. је био опаснији него данас. Период инкубације био је краћи, а симтоми су били много тежи и озбиљнији, а исход у великом броју случајева фаталан . До 1546. болест је еволуирала у данас познату форму. Није искључено да је покојник био заражен током великих епидемија сифилиса које су по први пут забележене у Eвропи крајем XV в. Једна од највећих епидемија избила је у току Наполитанско-Француског суоба 1494. одакле се проширила по читавој Eвропи.

У то време главни преносиоци болести су војници и путници и морепловци. Што може упутити на закључак да је покојник учествовао у војним походима друге половине XV века те да је можда тражио излечење као добротвор манастира у лековитом извору у близини. На основу остатака архитекгуре, положаја у простору и избору места у скривеној долини, може се закључити да је током XIV в. или почетком XV в. на овом месту подигнут мањи манастирски комлекс састављен од једнобродне цркве и неколико зграда. Манастир је по својој концепцији простора изгледао као и велики број мањих манастира који се у Србији подижу почевши од друге половине XIV в., под великим утицајем идеја монаштва Свете Горе (Манастири Павловац, Кастаљан, Копорин…). Служио је за смештај мањег броја монаха.

Један од основних разлога је постојање извора воде који је сматран лековитим. Комлекс је подигао ктитор неко из српске властеле који је након смрти и сахрањен у манастирској цркви, а гроб девастиран током градње костурнице 1924. Због близене цркве у Славковици велика је вероватноћа да ктитори припадају истој властелинској породици, односно да су је подигли потомци челника Влгдрага. Нешто касније вероватно крајем XV или почетком XVI в. у наосу је сахрањен још један старији мушкарац, оболео од сифилиса, чији је гроб намерно сакривен. Пошто је на основу дугмади могуће извршити само оквирно датовање гроба у период од последње трећине XIV ди почетка XVI века, не може са сигурношћу рећи да ли је покојник заражен пре Колумбовог путовања. Уколико би се неком другом методом датовања показало да је гроб старији од 1493. у том случају овај налаз би био један од доказа о европском пореклу болести. Манастир уз мање прекиде вероватно живео до краја XVIII в. када је у потпуности запустео.